Nenad Vasilovski: Više nismo korak ispred rivala, moramo da menjamo model rada s mladima

Takmičarsko vaterpolo leto je ove godine obeležila još jedna promena pravila. Od sada se igra na kraćem terenu, dužine 25 metara. Prvi napad je skraćen sa 30 na 28, a drugi sa 20 na 18 sekundi…

Jedinu medalju srpskog vaterpola ove godine osvojili su vaterpolisti do 18 godina, koji su na Šampionatu Evrope za mlađe juniore u Oradei stigli do srebra.

Takmičenje u Oradei je u svojstvu posmatrača Udruženja vaterpolo trenera Srbije pratio iskusni stručnjak za rad sa mladima, Nenad Vasilovski. Prethodno je u ime kluba Novog Beograda, prisustvovao i završnici Svetskog prvenstva do 20 godina u Zagrebu, na kome je Srbija bila peta.

Vasilovski je u intervjuu za internet prezentaciju UVTS preneo svoje utiske sa oba takmičenja o tome kako nova pravila utiču na igru i gde se mlađe kategorije Srbije nalaze u odnosu na ostale zemlje koje pripadaju svetskom vrhu. Izneo je i svoja razmišljanja šta je potrebno uvesti u rad sa mladima, kao i šta treba vratiti u sistem da bi se osigurao razvoj talentovanih vaterpolista.

Nova pravila zahtevaju novu metodologiju rada

Osvrćući se  na šampionat planete za 20-godišnjake, Vasilovski je kazao da su nijanse odlučivale da li će Srbija proći u polufinale ili u borbi za peto mesto. O uticaju novih pravila ističe:

„Nova pravila iziskuju novu metodologiju treninga. Neki elementi na kojima smo do sada dosta radili na treninzima, su se izgubili u igri, a neki drugi dolaze do izražaja. Na kraćem terenu se gubi klasičan kontranapad – „šest na pet“ ili „pet na četiri“. Može da se desi da pojedinci uspeju da izvedu kontranapad “jedan na nula” ili “dva na jedan”, ali samo u mečevima protiv ekipa koje nisu obučene. Dobro pripremljene ekipe to protivniku mogu da dozvole samo nepažnjom.“

Analizirajući način odbrane koje su najkvalitetnije ekipe na SP za 20-godišnjake primenjivale, Vaislovski nastavlja:

„Sve ekipe su igrale sa dosta kretanja. U odbrani su se uglavnom igrao presing ili zonska „M“ odbrani. Klasična zonska odbrana se gubi.“

O aspektima igre koji dobijaju veću važnost, kaže:

„Dobar šut sada dolazi više do izražaja, a smatram da u tom elementu nismo u vrhu, mnoge reprezentacije su daleko ispred nas. Diskutabilno je da li su pravila dobra ili ne, da li će skraćivanje doprineti razvoju vaterpola. Međutim, ne treba da analiziramo šta vaterpolo igri donose nova pravila, već da naš rad u razvoju mladih igrača adaptiramo novim okolnostima“

Tokom analize, Vasilovski je spomenuo i da zaostajemo  i u igri “jedan na jedan”, za koju ističe da je suština u ekipnom sportu. Nastavljajući da poredi Srbiju i ostale favorite, kaže:

„U Zagrebu je svaka ekipa koja se borila za vrh imala jednog ili više izrazitih pojedinaca. Što se nas tiče, ti istaknuti pojedinci, koji bi trebalo da budu nosioci igre, su samo na momente pokazivali kvalitet, delom i i zbog opravdanih razloga, povreda i bolesti. Takmičenje u Zagrebu je bilo za vaterpoliste rođene 2005. i mlađe. Mi nismo imali mnogo igrača izlaznog godišta. Sve u svemu, nekoliko naših reprezentativaca je pokazalo da određeni kvalitet i na njih treba obratiti pažnju da li imaju potencijal da u dogledno vreme zaigraju i za seniorsku reprezentaciju.

Slične slika iz Oradee i Zagreba

Kada je o šampionatu u Oradei reč, utisci Vasilovskog o srpskoj reprezentaciji i uticaju pravila su slični kao i sa Svetskog šampionata za 20-godišnjaka.

Iako smo u nekim elementima zaostatku za svetom, naš sagovornik smatra da srpski vaterpolo ima talente koji bi mogli da budu u budućnosti nosioci igre seniorskog nacionalnog tima.

„Turnir smo počeli porazom od kasnijeg prvaka Crne Gore, možda smo u tom meču mogli da ostvarimo povoljniji rezultat. Usledila su dva poraza u grupi od Španije i Hrvatske, ali na kraju smo ipak stigli do finala i srebra.

I u generaciji 2007. i mlađi ima naznaka potencijala, ali i kod ove reprezentacije se videlo da smo „tanki” u nekim elementima, poput šuta“.

Vasilovski se posebno osvrnuo na činjenicu da su naše reprezentacije mlađih kategorija ovog leta pratile povrede.

„Treba da se zapitamo zašto se mladi igrači povređuju u za njih najvažnijem delu sezone. Da li se to dešava zbog velikog broja utakmica u klupskoj sezoni, jer neki od njih igraju i u seniorskim timovima svojih klubova ili zbog nekih drugih razloga? Kroz razgovore i analize treba da vidimo gde grešimo.“

U razvoju mladih vaterpolista u Srbiji, naravno, glavnu ulogu imaju treneri, ali Vasilovski ističe i značajne uloge ostalih angažovanih u srpskom vaterpolu, na primer sudija.

„Po novim stanardima kontakti koji ranije nisu bili ni faulovi su sada isključenja. Zato diskutabilno je da li nam je i dalje potrebna dosadašnja obuka mladog igrača u klasičnog beka. 

Po mom mišljenju taj kriterijum suđenja je dobar, jer štiti napadača. Odbrambeni igrač postaje svestan da može da bude isključen, izbegava kontakt, a samim tim napadač dobija priliku da pokaže veštinu, pobegne rivalu, „predribla“ protivnika i na kraju atraktivnom akcijom postigne gol. Publika na sporske događaje dolazi baš zbog takvih poteza, da gleda veštinu pojedinaca, koji na fer način i uz poštovanje pravila nadmudri protivnika.

S druge strane, često su sudijski kriterijumi neujednačeni. I sudije na takmičenjima mlađih kategorija kod nas treba da doprinesu razvoju vaterpolista striktnim poštovanjem pravila.“

Rezultati ne menjaju prioritete, eventualno kopiranje rivala bi bilo pogubno

Podvlačeći crtu kada je o plasmanima Srbije u Oradei i Zagrebu reč, Vasilovski ističe:

„Nije bitno koliko smo medalja osvojili. Naši priroteti se ne bi promenili ni da smo osvojili medalje na oba takmičenja ni da smo ostali bez ijednog odličja. Najbitnije je da definišemo metodologiju rada, treninga, sistema takmičenja koji odgovara razvoju mladih igrača. Cilj rada sa mladima treba da bude stvaranje igrača za seniorsku reprezentaciju, a ne rezultati u mlađim kategorijama.“

Poredeći rad sa mladima u Srbiji i u ostalim zemljama u kojima je vaterpolo na visokom nivou, Vasilovski naglašava.

„Ranije smo bili korak ispred svih. Kada su druge zemlje prepoznavale šta i kako mi radimo, uspevali smo da napravimo novi korak napred i uvedemo novine u naš rad. Moramo da budemo svesni da više nismo korak ispred rivala. Mi smo i dalje vaterpolo sila, trostruki olimpijski šampioni. Međutim, ako se previše budemo bavili rezultatima i pobedama mlađih kategorija, a manje razvojem vaterpolista, koji su kruna rada sa mladima, teško ćemo doći do naslednika olimpijskih šampiona.“

Da li su Svetsko prvenstvo za 20-godišnjake i  Evropski šampionat za 18-godišnjake, prikazali koje zemlje su nas pretekle u radu sa mladima, koje su se najbolje prilagodile novim pravilima i napredovale u razvoju sa mlađim kategorijama?

„Mi u srpskom vaterpolu treba da imamo informacije o tome kako se u drugim zemljama radi sa novim genearacijama, imamo načina da do njih dođemo. Međutim, ako se previše bavimo rivalima i počnemo da ih kopiramo, što nikad nismo radili, to će biti pogubno za srpski vaterpolo.  Treba da se okrenemo sami sebi. Smatram da imamo dovoljno znanja, dovoljno stručnjaka da svi zajedno dođemo do zaključka šta treba da menjamo, kako treba da gradimo novi model rada  da bismo srpski vaterpolo sistem ponovo izbacili u prvi plan.

Nedavno sam pročitao izjavu selektora Španije Davida Martina posle osvajanja titule svetskog prvaka, u kojoj je, da parafraziram, kazao da su Španci nekada pratili Balkance, a da sada Balkanci gledaju kako se radi u Španiji i da se ugledaju na španski sistem. Ako je ta tvrdnja tačna, to je poražavajuće za srpski vaterpolo. Nismo mi tako slabi da ne možemo sami da unapredimo svoj sistem i da dođemo u situaciju da drugi opet počnu da se ugledaju na nas“.

O kampovima i sistemu takmičenja

Vasilovski je ranije govorio o potrebi da Vaterpolo savez Srbije obnovi praksu organizovanja kampova. Ovogodišnji primeri idu u prilog te teze.

“Prvenstvo u Oradei je, zbog promena u sistemu Evropske akvatike, bilo prvo na kome su igrači rođeni 2007. i mlađi bili izlazno godište, a mi smo u timu imali samo četvoricu igrača rođenih 2007. Da li je to zaista generacija u kojoj se u dvadesetak srpskih klubova pojavilo svega nekoliko talenata ili im nije pružena prava šansa? Upravo činjenica da smo imali samo četvoricu 18-godišnjaka u reprezentaciji, potvrđuje da su nam potrebni kampovi, kroz koje bismo vodili računa o svakoj generaciji, pratili razvoj svih talentovanih igrača i pravili selekciju, bez obzira na izlazna godišta u međunarodnim takmičenjima.

Rad u kampovima i konstantno praćenje igrača kroz češća okupljanja bi bili značajni da sprečimo da nam se talenti gube, kako ne bismo došli u situaciju da nemamo dovoljno kvalitetnih vaterpolista koji treba da naslede velike šampione, podvlači Vasilovski.

Bitna tema u razvoju vaterpolista je i sistem takmičenja u Srbiji.

“Smatram da mladi vaterpolisti  ne igraju dovoljno utakmica tokom sezone. Oni koji nisu članovi seniorskih ekipa, učestvuju samo u regionalnim kvalifikacijama i kasnije na finalnom turniru Prvenstva i Kupa Srbije. Sve to kratko traje. Nedavno je formirana zajednička liga Srbije i Crne Gore u seniorskoj konkurenciji. Apelujem da se isto uradi i za mlađe kategorije.

Međutim, ne znači da sam u pravu. Kroz analizu u kojoj bi učestvovali kako treneri, tako i drugi akteri srpskog vaterpola, treba da dođemo do zaključka da li je će mladim vaterpolistima više koristiti veći broj utakmica ili će se bolje razvijati kroz rad na treninzima.

Nestajanje vaterpolo centara

Vasilovski ukazuje i na problem nestajanja vaterpolo baza

„Izgubili smo uspešne vaterpolo škole. Na primer, gde su sada škole klubova Beograd i Vojvodina, iz kojih su potekli mnogi olimpijski šampioni? Šta se dešava i sa Partizanom, Crvenom zvezdom, gde su Niš, Bečej, mnogi drugi vojvođanski klubovi…

Poslednjih godina dobli smo nove baze, poput Šapca, koji trenutno ima najuspešniju školu, Kragujevca, Novog Beograda, pa i Valjeva. Ali, s druge strane vaterpolo organizacija ne sme nemo da posmatra kako klubovi koji su bili rasadnici uspešnih igrača nestaju po pitanju mlađih kategorija. Treba da nađemo odgovore na pitanja zašto se to dešava, zašto nemamo širu bazu. Možda bi i Udruženje vaterpolo trenera, u saradnji sa Vaterpolo savezom, moglo da pomogne time što bi našla način da klubovima koji imaju problema sa strukom angažuju trenere.

Klub bez mlađih kategorija nije pravi klub.”

Modeli se menjaju, principi treba da ostaju isti

Vasilovski je izneo mnoga zapažanja, ali pre svega poziva na zajednički rad struke i vaterpolo organizacije, kao i na očuvanje davno utemeljenih principa i nekad ustaljenih praksi, poput kampova.

Svaki trener ima svoju ideju, načini rada se menjaju, govorio sam o neophodnim promenama. Međutim, moramo da se držimo principa rada i temelja koje su naši prethodnici postavili. Ne znam zašto smo odbacili te principe. Ciljevi su isti kao i pre 30 godina, samo treba naći način kako da dođemo do tog cilja, a to je da budemo najbolji.

Što se mlađih igrača tiče, cilj nije rezultat i da tu budemo prvi. Kolege koje rade sa mlađim kategorijama, bilo u klubovima, bilo u reprezentaciji treba da se odreknu titula. Nije bitno da li ćemo osvajati juniorske medalje, već da li ćemo dobiti igrače koji će sa seniroskom reprezentacijom osvajati odličja. Razvoj vaterpoliste traje od 10 do 18 godine. Ako igrač ima talenta, volje za radom i dobre učitelje tokom te osmogodišnje škole ima preduslove da postane vrhunski vaterpolista. Dobro je i ako se u seniorskom uzrastu nastavi da se bavi sportom i na nižem nivou. Nebitni su rezultati, već stvaranje igrača. Ranije nismo uvek bili u vrhu sa mlađim kategorijama, ali kroz rad sa njima smo dobijali odlične seniorske reprezentacije, koje su osvajale titule. Taj kurs treba da sledimo, zaključio je Vasilovski.

Više iz rubrike “Reč trenera”