Španija je bila dvostruki pobednik Evropskog prvenstva u Hrvatskoj. Osvajanjem titule šampiona Starog kontinenta, jedinog zlata koje je nedostajalo španskom muškom vaterpolu, „Crvena furija“ je ujedno izborila i jedinu olimpijsku vizu koja je bila na raspolaganju u Zagrebu.
Španci trijmfom na ovogodišnjem prvenstvu „Starog kontinenta“ nastavili fantastičan niz uspeha, koji traje skoro šest godina.
Između 2012 i 2018. godine, Španija nije osvajala medalje na svetskim i evropskim takmičenjima. Čak su i polufinala bila nedostižna. A onda je 2018. počela sjajna serija, osvajanjem bronze u Svetskoj ligi. Istog leta, Španija je stigla do srebra na Evropskom prvenstvu u Barseloni, posle poraza od Srbije u finalu. Od 2018. do danas održano je 14 velikih takmičenja. Španija je u polufinalima igrala 12 puta i osvojila 10 medalja.
Španci su na svakom takmičenju održanom posle Olimpijskim igrama u Tokiju, gde su bili četvrti, osvajali medalje – tri zlata (Svetsko prvenstvo 2022, Svetski kup 2023, Evropsko prvenstvo 2024) i tri bronze (Svetska liga 2022, Evropsko prvenstvo 2022, Svetsko prvenstvo 2023).
Deo svih uspeha od 2018. je Svilen Piralkov, pomoćnik trofejnog španskog selektora Davida Martina.
Pirlakov je vaterpolo karijeru počeo u rodnoj Sofiji, u CSKA, ali je najviše igračke domete dosegao u Španiji. Igrao je za Sant Andreu, Mataro, Katalunju, Terasu i Sabadelj. Za reprezentaciju Španije je debitovao 2007. i iste godine osvojio bronzu na Svetskom prvenstvu. Naredne godine je stigao do petog mesta na Olimpijskim igrama.
Karijeru je završio u 39.godini, u sezoni 2013/14, u kojoj je igrao za Mataro.
Trenersku karijeru je prvo gradio kroz rad sa juniorima. Bio je selektor omladinske selekcije Španije, a već godinama je prvi asistent Davida Martina u stručnom štabu seniorskog nacionalnog tima.
Piralkov je u intervjuu za sajt Udruženja vaterpolo trenera Srbije osvrnuo na Prvenstvo Evrope, govorio o potencijalima španske selekciji, perspektivi reprezentacije Srbije, kalendaru takmičenja…
Prvenstvo Evrope u dve divizije – dobro za publiku, ali…
Na Prvenstvu Evrope reprezentacije su prvi put bile podeljene u dve kvalitetne divizije, na osnovu plasmana na prethodnom EP. Mišljenja o novom sistemu su podeljena. Kakvo je mišljenje Svilena Piralkova?
Činjenica je da je ovakav sistem zanimljiviji za publiku. Igra se mnogo interesantnih utakmica Naši rivali u grupi bili su Hrvatska, Francuska i Crna Gora, tri odlične ekipe. S jedne strane, kroz takvu seriju mečeva drži se takmičarska tenzija, ali igračima je vrlo teško da fizički izdrže ritam u kome je svaka utakmica bitna.
Na kraju, Španija je ipak odigrala jedan meč protiv ekipe koja nije favorit.
U četvrtfinalu smo se sastali sa Rumunijom. Ali, posle poraza na peterce od Hrvatske u prvom kolu, mi smo se spremali za jakog rivala u četvrtfialu, s obzirom da smo očekivali da ćemo završiti drugi u grupi ako dobijemo naredna dva meča. Tek posle poraza Hrvatske od Crne Gore u poslednjem meču u grupi izbili smo na prvo mesto.
Ovakav sistem otvara više šanse nekim ekipama iz Druge divizije koje ne spadaju u krug favorita, ali imaju određeni kvalitet, ne pripadaju ni začelju. Primer je Rumunija. Iz Druge divizije se plasirala u osminu finala gde je ubedljivo savladala Gruziju, koja je imala teške rivale u prvoj fazi, a pritom su im neki igrači nedostajali. Rumunija je po meni, uz mladi tim Mađarske, najprijatnije iznenađenje prvenstva.
Španija je svoj sistem igre na Evropskom prvenstvu prilagodila napornom rasporedu.
Znajući da će nam verovatno svaki meč biti vrlo naporan, malo smo promenili odbranu. Manje nego obično smo igrali presing, kako bi manje fizički istrošili igrače, a više smo se okrenuli zonskoj odbrani.
Savršena odbrana u polufinalu, vera u uspeh u finalu nikad nije nestala
U spomenutom četvrtfinalu, Španija je ubedljivo pobedila Rumuniju (24:7), a onda je usledilo polufinale sa Italijom. Španija je pobedila 7:4. U prve tri četvrtine, Italija, koja u sastavu ima plejadu vrhunskih golgetera je postigla samo jedan gol. Pred poslednju deonicu rezultat je bio 5:1.
Rezultat govori sve o našoj odbrani koja je bila odlična. Spremili smo dobru taktiku. Znali smo šta su najbolje tačke u igri Italije. Dobro se pripremili kako da ih onemogućimo da te tačke iskoriste i zaustavimo njihove najjače adute.
Rival Španaca u finalu je bila Hrvatska, koja je uz sebe imala i skoro 3.000 navijača na bazenu Mladosti. Domaćini su vodili većim delom utakmice.Hrvatska je vodila 10:8 pred poslednju četvrtinu i tu prednost održavala do 29.minuta. Španci su u poslednja četiri minuta postigli tri gola, a tačku je fantastičnom šraubom za konačnih 11:10.
Od početka do kraja verovali da možemo da pobedimo. Igrali smo svoju igru tokom celog meča. Manja promena na kraju bila je izmena golmana pred poslednju četvrtinu, ali od svoje taktike nismo odstupali. Znali smo da imamo šanse i da možemo da preokrenemo.
Imali smo mirnu glavu, a u završnici, kako to obično biva, neophodna je i fizička i psihološka spremnost da bi se dobile ovakve utakmice. Mi smo ovaj put i fizički i psihiološki bili spremni za finale i verovali u uspeh.“
Ekipa je i dalje gladna uspeha
Pred početak Evropskog prvenstva, Uroš Stevanović je u razgovoru za uvts.rs, sadašnju selekciju Španije uporedio sa Srbijom u periodu pre smene generacija, istakavši da je, uz individualni kvalitet, jedan od glavnih aduta selekcije to što je ekipa već dugo na okupu i da je najuigranija od svih selekcija iz svetskog vrha. Uz to, većina igrača su članvoi Barselonete, kao što su nekad okosnicu reprezentacije Srbie činili vaterpolisti koji su dugo bili saigrači u Partizanu.
„Slažem se sa Urošem Stevanovićem. Naša prednost je što je ekipa dugo je na okupu, a većina vaterpolista su zajedno i tokom klupske sezone. U ekipi koja je igrala na Evropskom prvenstvu devetorica su članovi Barselonete.
Situacija u kojoj su igrači i tokom klupske i reprezentativne sezone zajedno može da bude hendikep i prouzrokuje negativan efekat, ali to sa Španijom nije slučaj. Cela reprezentacija je kao familija. Atmosfera je odlična i u bazenu i van njega. Postoji veliko međusobno poverenje igrača i trenera. U poslednjih nekoliko godina svoja mesta u nacionalnom timu su izborili igrači nove generacije, koji su stasali u odlične vaterpoliste, a tu je i dalje Felipe Perone, sjajan lider ekipe, koji i u 38. godini igra na vrhunskom nivou.
Nikome ne nedostaje motiva. Svi u timu su i dalje gladni uspeha.
O perspektivi Srbije
Srbija je u Zagrebu osvojila sedmo mesto, čime u našem timu nisu bili zadovoljni. Pirlakov je imao dosta prilika da se uveri u mogućnosti srpskog tima, kako prateći utakmice u Zagrebu i na prethodnim takmičenjima, tako i u nekoliko susreta dva tima. Srbija je posle peteraca pobedila Španiju u Diviziji 1 Svetskog kupa, a onda izgubila dva meča na Svetskom prvenstvu.
„Srbija je, po meni, uvek kandidat za medalje, što je uostalom potvrdila i plasmanom u polufinale u Fukuoki. Sadašnji tim ima mnogo odličnih igrača, koji su se dokazali što kroz reprezentaciju, što kroz klubove. Ali, posle Olimpijskih igara od reprezentacije se oprostilo šest vrhunskih igrača, a svi od njih su duže od deset godina bili u nacionalnom timu. To je zaista velika promena. Teško je nadomestiti takve asove. Ne može to brzo da se uradi. Potrebno je da ekipa stene iskustvo. Pritom, Srbija je prethodnih godina postavila visoke standarde, od nje se očekuju samo zlatne medalje, mislim da je to pritisak za sadašnji tim.
Koje su prednosti, a koje mane sadašnjeg tima Srbije?
Lakše mi je da pričam o prednostima, jer njih ima više nego mana. Kad su vaterpolisti poput Mandića i Jakšića, na primer, u vodi protivnički tim ne zna sa koje strane mu preti najveća opasnost. Ima tu još mnogo kvalitetnih igrača. Ako baš moram da istaknem mane to je možda pozicija centra. Da ne budem pogrešno shvaćen – ne mislim da Srbija sada nema dobre centre. Ubović, Lazić su vrlo dobri, tehnički obučeni igrači. Ova poozicija je mana u smislu što je Srbija posle Olimpijskih igara ostala bez jednog od najboljih centara svih vremena, Duška Pijetlovića. Nijednoj ekipi ne bi bilo lako da se prilagodi na igru bez takvog vaterpoliste.
Mislim da je Srbija na pravom putu, ekipa dobro radi, napreduje, ali potrebno je vreme da sve dođe na svoje mesto posle velikih promena u timu.
U Dohu u najjačem sastavu
Selektori i najbolje evropske reprezentacije nemaju mnogo vremena za slavlje, razočarenje i analizu urađenog na kontinentalnom prvenstvu. Već 5. februara počinje Prvenstvo sveta u Dohi.
Posle šampionata u Hrvatskoj bilo je mnogo onih koji su očekivali da će Španija u Dohu možda otići bez nekih od glavnih igrača, s obzirom da je ispunila dva cilja u Hrvatskoj. Međutim, Španci u Dohu dolaze u najjačem sastavu. Na pripremama je 19 vaterpolista, koji su sa radom nastavili lakšim treninzima već dva dana posle finala u Zagrebu, a sa ozbiljnim pripremama počeli 22.januara, kao i većina evropskih selekcija.
„Pred početak priprema smo imali plan da i u Hrvatsku i u Katar idemo sa najjačim sastavom, bez obzira na rezultat na Prvenstvu Evrope. Sa time su bili upoznati i svi igrači. Nikad ne želimo da kalkulišemo, već na svako takmičenje idemo sa najvišim ciljevima. Ritam je naporan, nema mnogo vremena za pripreme, ali ono što je najbitnije je da su svi u timu izuzetno motivisani.
Put do medalje će, smatra Piralkov, na Svetskom prvenstvu biti teži nego u Zagrebu.
Razlike između najboljih evropskih reprezentacija nisu velike, konkurencija je ujednačena. U poređenju sa Evropskim prvenstvom, sada imamo Mađarsku u najjačem sastavu, mada je i podmlađeni tim prijatno iznenadio i pokazao kvalitet. Najbolja neevropska ekipa, selekcija SAD, je u poslednjih osam godina napravila izuzetan napredak, i s pravom ima sve veće ambicije.
Evropske selekcie su između kontinentalnog i svetskog prvenstva imaju samo nepune tri sedmice. Priča o prenapornom vaterpolo kalendaru se provlači već nekoliko godina.
Svetska i evropska federacija nastoje da uvedu kalendar u normalu i nadoknade propušteno pošto je pandemija koronavirusa sve poremetila. Ali ne razmišlja se o zdravlju igrača. Između dva Svetska prvenstva prošlo je samo šest meseci. Posle dva velika takmičenja u januaru i februaru, igrači se vraćaju u klubove gde ih očekuju veliki izazovi. Na kraju, posle svega toga, stiže vrhunac sezone, Olimpijske igre. Veliko je pitanje ko će u kakvoj formi doći na Olimpijske igre i ko će uspeti najbolje da se pripremi u ovakvim okolnostima, zaključio je Piralkov
Više iz rubrike “Stručni ugao”
