Posle sedmogodišnje pauze ženski srpski klupski vaterpolo se vratio na evropsku scenu. Crvena zvezda i Vojvodina su učestvovale u kvalifikacijama za Fanal siks novog takmičenja, LEN Čelendžer kupa.
Zvezda, koja je pre nekoliko godina igrala u Ligi šampiona, je na turniru u Burgasu osvojila prvo mesto i prošla na F6.
Vojvodina je u debiju na evropskoj pozornici bila bukvalno gol daleko da od plasmana među šest najboljih. Posle pobeda nad Mančesterom (Velika Britanija), ODTU Sportom (Turska) i Jadranom (Hrvatska), srpski šampion se u poslednjem kolu sastao sa prvakom Hrvatske, Mladošću. Vojvodinu bi dalje vodio svaki rezultat, izuzev poraza od tri ili više golova razlike. Sve se završilo nepovoljnim ishodom za Vojvodinu. Mladost je pobedila 14:11.
Trener srpskih šampionki Slađana Drezgić ocenjujući turnir u Novom Sadu kaže:
„Propustili smo šansu, a na to je uticalo nekoliko faktora. Mislim da je naša grupa po kvalitetu bila najjača. Rivali su nam bili dva hrvatska kluba, a Hrvatska je, kako na reprezentativnom, tako i na klupskom nivou, trenutno ipak malo bolja od nas. Ponestalo nam je sreće, koncentracije u finišu, ali i iskustva. Verovatno je na sve delimično uticao i pritisak domaćeg terena.“
Ipak, Slađana Drezgić nije nezadovoljna učinkom svoje ekipe:.
„Vojvodina se u debiju na evropskoj sceni nije obrukala. Nismo pružili sve što možemo, ali odigrali smo solidan turnir. U dva najteža meča, protiv hrvatskih klubova, smo uspeli da se nadoknadimo rezultatski zaostatak. Pred poslednju četvrtinu meča sa Jadranom smo gubili sa dva razlike, ali poslednjih osam minuta smo odigrali na visokom nivou i osvojili tri boda. U poslednjem kolu, Mladost je povela sa 4:0. Već u drugoj četvrtini smo izjednačili i uhvatili korak. Ovaj put nedostajala nam je dobra završnica koju smo imali protiv Jadrana. Minut i po pre kraja, rezultat je bio 11:11, a onda smo primili tri gola. Znali smo šta nas očekuje protiv Mladosti, nismo se opustili, ali u finišu je sigurno „proradila“ i glava.
Ostaje žal za propuštenom šansom. Čestitam svim devojkama na trudu koji su uložile, nadam se da ćemo iz debitantskog učešća u evropskom takmičenju izvući pouke. Stekli smo novo iskustvo i idemo dalje.
Foto: VK Vojvodina
Šta je nedostajalo Vojvodini kada je reč o prikazanoj igri?
Smatram da nam je nedostajalo više agresivnosti u napadu, koju su Hrvatice imale i možda je to napravilo razliku u njihovu korist.”
Iz grupe u Burgasu, uz Crvenu zvezdu, dalje je prošla ekipa Fluvial (Portugal). Treći turnir odigran je u Strakonicama (Češka), a odatle su vize za F6 izborili Izmir (Turska) i Sport Lisabon (Portugal).
„Čestitam svim ekipama koje su prošle dalje, Zvezdi želim sreću na finalnom turniru. Ali, čestitke zaslužuju sve učesnice, jer nije lako izdržati fizički zahtevne turnire, tokom kojih se u tri-četiri dana odigra isto toliko utakmica.
Očekivala sam takav plasman u druge dve grupe. Ne poznajem sve timove. Ipak, na osnovu informacija koje sam imala o drugim ekipama, i kvalitetu vaterpola u njihovim zemljama, verovala sam da Zvezda može da osvoji prvo mesto u Bugarskoj. U Strakonicama je trebalo da učestvuje i izraelski klub, koji je iz poznatih razloga odustao. U odsustvu Izraelki, videla sam turski tim kao favorita za prvo mesto.
Još uvek daleko od elite, nemamo sistem i strategiju
U Čelendžer kupu za žene učestvuju klubovi iz zemalja koje su rangirane ispod sedmog mesta na LEN rang listi.
Međutim svi prvaci zemalja, rangiranih od osmog mesta na niže, uključujući i Vojvodinu, su imali pravo da se prijave za kvalifikaciju za Ligu šampiona. Tu mogućnost iskoristio je samo nemački Špandau.
„Pre svega, izuzetno je važno što su se srpski ženski klubovi vratili na evropsku scenu. U ovom trenutku Čelendžer kup je prava prilika za naše klubove da napreduju i stiču iskustvo“
U Vojvodini smo razmišljali da li da se prijavimo za Ligu šampiona ili Čelendžer kup. Opredelili smo se za drugo takmičenje, jer, ipak smo još uvek daleko od zemalja rangiranih na prvih sedam mesta – Španije, Italije, Grčke, Mađarske… Sve su to zemlje koje imaju po 1.500 – 2.000 registrovanih vaterpolistkinja. Mi nismo ni blizu tog broja.
Foto: Slobodan Sandić
Da li je realno očekivati da kroz nekoliko godina jaz u kvalitetu između srpskog ženskog, kako klupskog tako i reprezentativnog, vaterpola i najkvalitetnjijih zemalja smanji?
Spomenute zemlje, sem velikog broja igračica, imaju razvijene sisteme ženskog vaterpola, svaka na svoj način. Mi nemamo sistem koji bi nam omogućio da planiramo nekoliko sezona unapred i kojim bi se uspostavila strategija razvoja ženskog vaterpola. Zato trenutno ne mogu da odgovorim koliko vremena nam treba da se približimo najboljim zemljama.
Špandau, jedini klub koji je umesto Čelendžer kupa izabrao Ligu šampiona, a kasnije sezonu nastavio u Evro kupu, je tim s kojim možemo da se nosimo. S njim igramo u Dunav ligi, prvi meč smo izgubili, u drugom se nadam pobedi. Međutim, Špandau brzo napreduje, uz velika ulaganja. Videćemo koliko ćemo držati korak za njima.
Klubovima treba vetar u leđa
Trener Vojvodine podseća da srpski vaterpolo u Srbiji nema kratku tradiciju, ali da to mnogi ne znaju.
Još početkom devedesetih godina odigrano je prvo prvenstvo države za žene. Nekoliko puta su pravljeni pomaci, ali uvek se pojavi neka prepreka koja nas zaustavi u tom napretku.
Jedna od glavnih prepreka je što konstantno ostajemo bez baze. Mnoge devojke prestaju da igraju vaterpolo kad počnu da upisuju fakultete ili počinju da imaju sve više obaveza u školi. One igraju iz ljubavi, ali u jednom trenutku i ljubav prestane. Nemamo šta da im pružimo kada dođu u godine kada treba da razmišljaju o tome čime će se baviti u životu.
Kod nas je razvoj ženskog vaterpola zavisi pre svega od klubova. Zvezda i Vojvodina su dostigle neki nivo koji uspevaju da održavaju. Ali, usamljeni smo. Pre par godina imali smo tri kluba ujednačenog kvaliteta. I Palilula je osvojila Prvenstvo Srbije. Prvenstvo je bilo vrlo zanimljivo. Sada odskaču samo Vojvodina i Zvezda. Drago mi je da vidim da u nekim klubovima, Paliluli, Bečeju, sve ozbiljnije rade sa mlađim ženskim kategorijama. Nadam se da će izdržati.
Klubovima je potreban vetar u leđa, veća podrška od krovne organizacije, Vaterpolo saveza Srbije, zatim lokalne sredine i drugih institucija.
Trener Vojvodine smatra da je rešenje da u okviru jednog kluba funkcionišu i muški i ženski tim, kao i što je slučaj u Vojvodini, dobar model.
Treba, između ostalog naći i način da se postojeći klubovi motivišu da osnivaju i održavaju ženske selekcije. Znam primer da je u jednom klubu u Srbiji pokrenuta škola i klub ženskog vaterpola, okupilo se oko 70 devojaka, ali u jednom trenutku ženska sekcija je rasformirana, jer klub nije imao interes da je zadrži.
Mnogo bi nam značilo da imamo bazu i u manjim gradovima, kao što je to slučaj u Mađarskoj, gde sam igrala sedam godina, ili Italiji. Jasno je da su uslovi dodatna otežavajuća okolnost za vaterpolo, kako ženski, tako i muški, u poređenju sa drugim sportovima. Neophodno je da ta sredina ima i bazen.
Izjednačavanje muškog i ženskog sporta
Slađana Drezgić kaže da je u nedostatku sistema teško i planirati.
„Kao što sam navela, klubovi u ženskom vaterpolu nemaju mogućnost da prave dugoročne planove. Ne znamo šta će biti za godinu dana, praktično planiramo iz sezone u sezonu. Mi u Vojvodini imamo podršku kluba i grada, ali ako ne bude rezultata pitanje je da li ćemo je i dalje imati u meri kao sada.
Trener Vojvodine ističe da ženski vaterpolo deli sudbinu mnogih drugih ženskih sportova kod nas:
„Skoro svi ženski sportovi u Srbiji u senci muških. Jedini izuzetak je odbojka i donekle košarka. Ali odbojka je dobila veću pažnju tek kada je reprezentacija počele da osvajaju medalje. S druge strane, neophodna je veća baza, bolji rad u klubovima da bi nacionalni tim počeo da postiže bolje rezultate. To može da se postigne samo uspostavljanjem sistema. Potrebna su sistemska ulaganja, planiranja, razumevanje…
Ženski sport, posebno vaterpolo, se susreće sa brojnim predsrasudama. Mnogi smatraju da sport, pre svega vaterpolo nije za devojčice. Ne nalazimo na razumevanje na mnogim nivoima, pa čak i u školama i fakultetima, koje pohađaju naše vaterpolistkinje.
U poslednjih 15 godina, od kada Srbija samostalno nastupa na Olimpijskim igrama osvojene su 24 medalje, a 10 su osvojile sportiskinje. A po tretmanu, uslovima, pažnji koja im se posvećuje nisu jednake sa sportistima”, zaključila je Slađana Drezgić.
