Miloš Ćirić: Uspon Pro Rekove škole na temeljima srpskog sistema

Pro Reko je „sinonim“ za uspeh u klupskom vaterpolu u 21. veku, iz godine u godinu obara rekorde na međunarodnoj sceni. Tim iz predgrađa Đenove je od 2003. do danas osvojio šest titula prvaka Evrope. Letos je u Beogradu po treći put za redom stigao do trofeja u Ligi šampiona, jedanaestog u klupskoj istoriji. U decembru je postao prvi klub koji je osvojio tri uzastopna Super kupa Evrope.

Sve uspehe u protekle dve decenije Reko je postigao zahvaljujući dovođenjem najboljih italijanskih igrača i asova iz inostranstva.

Međutim, donedavno odlične rezultate seniorskog tima nisu pratila zapažena ostvarenja mlađih kategorija. Napredak u radu sa mladima počeo je pre šest-sedam godina, a u poslednjih par sezona su su Rekovi juniori su posle duge pauze, počeli da osvajaju trofeje.

Ključnu ulogu u razvoju Rekove škole imao je Miloš Ćirić, koji u klubu radi od 2016, kada je počelo postavljanje temelja novog sistema rada sa mladima u Reku.

Iako zvanično nema tu funkciju, svi u Pro Reku ga smatraju koordinatorom mlađih kategorija u klubu jer pored vođenja jedne grupe vaterpolista u podmlatku, sarađuje sa svim trenerima mlađih kategorija. Ali ne samo sa njima. Od 2016. do 2018, radio je i stručnom štabu prvog tima, u koji se vratio 2021. godine i učestvovao u osvajanju dva trofeja u Ligi šampiona i tri u Super kupu Evrope.

Ćirić ovog leta puni 38 godina, a iza njega je skoro dve decenije trenerskog rada.

Trenersko sazrevanje u Partizanu

Priča o Miloševom i trenerskom stasavanju mnogih sada uspešnih stručnjaka njegove generacije je interesantna, posebno za trenere koji sada počinju karijeru, pa tome posvećujemo pažnju pre glavne teme razgovora – rada u Pro Reku.

Sa bratom blizancem Stefanom, sam 2004. godine upisao Fakultet fizičke kulture, a ubrzo je stigao poziv da radimo u Partizanovoj vaterpolo školi, da učimo zanat i da pokažemo da li imamo potencijal, priseća se Miloš Ćirić svojih početaka u razgovoru za “Stručni ugao”.

Imali su od koga da uče.

Dobro je poznato kakvu trenersku školu ima Partizan. U vreme kada smo Stefan i ja došli, u klubu je radila plejada vrhunskih trenera. Dejan Udovičić je vodio prvi tim. Nebojša Novoselac drugu seniorsku ekipu, tadašnji Student, danas Banjicu. Bili su tu i Nenad Vasilovski, Dejan Jovović, Nebojša Mitrić… Igor Milanović je bio sportski direktor. Zaista je bilo mnogo stručnaka od kojih smo i Stefan, ja, a i drugi treneri naše generacije mogli mnogo da naučimo i to nam je mnogo značilo u daljem razvoju.

Postepeno su braća Ćirić napredovali u Partizanu, vodeći mlađe kategorije.

Polako su nam se otvarla vrata i reprezentacija, najpre kao asistentima u mlađim kategorijama, a kasnije i u stručnom štabu seniorskog nacionalnog tima. Rad u Partizanu je usmerio naš trenerski put. Mnoga vrata su nam se i brže od očekivanog otvarala, između ostalog i kada su iskusniji treneri napuštali klub, ali i mi smo bili spremni da šanse koje su nam se ukazivale iskoristimo.

Ćirić dodaje da je veliki broj trenera prošlo kroz Partizanovu trenersku školu u isto vreme kao i on i brat. Neki nisu prošli selekciju i nisu ostali u trenerskom poslu, ali mnogi su sada uspešni stručnjaci. Svi oni su bili deo razrađenog projekta.  Ističe zahvalnost pokojnom Nenadu Manojloviću, trofejnom selektoru Jugoslavije i Srbije i Crne Gore.

Nenad Manojlović je svojevremeno video da igrači koji su rano završavali karijere nisu videli sebe u trenerskom poslu. On je počeo projekat da se takvi vaterpolisti obučavaju da postanu treneri od nacionalnog interesa. Kasnije je projekat nastavio Igor Milanović, a u njemu su učestvovali i Partizan i Vaterpolo savez Srbije. Kada sam sve prošao video sam da je to bio jedini mogući ispravan put za stasavanje mladog trenera koji nije bio vrhunski igrač. Mnogo smo učili, pratili vrhunske igrače u prvom timu Partizanu.  Kroz mnoge, naizgled sitne stvari koje su se od nas tražili da radimo, pronalazili smo suštinu trenerskog poziva.

Trenersko stasavanje u Partizanu nam je svima bila odskočna daska u karijeri. Drago mi je što smo bili deo Partizana u zlatno doba, koje je počinjalo 2003. i 2004, a krunisano osvajanjem titule prvaka Evrope 2011. godine. I brat i ja smo kroz stasavanje u Partizanu išli pravim putem, ali smatram da su i klub i reprezentacija imali korist od nas. Kada se sada, sa distance, osvrnem na taj period bilo je to uzajamno davanje.

Postavljanje temelja vaterpolo škole Pro Reka

Ćirić je Partizan napustio 2016. godine. Pre toga je četiri godine bio asistent Vladimira Vujasinovića u prvom timu “crno-belih”. Vujasinović, koji je u najtrofejnijem klubu sveta ostavio dubok trag kao igrač, a dobio i zvanje počasnog gradonačelnika, je 2016. odlučio da prihvati ponudu da postane prvi trener Pro Reka. Pozvao je i Ćirića da krene sa njim. Miloš je bio spreman za izazov i rad u Reku video kao veliku mogućnost za napredak u karijeri.

Od početka je plan bio da sem rada sa prvim timom Pro Reka počnemo da gradimo omladinsku školu. Ona je postojala i pre našeg dolaska, ali nije imala utvrđeni sistem, koji bi mogao da da rezultate i kroz koji bi bili stvarani  igrači za prvi tim.

Paralelno sa radom sa mlađim kategorijama, Ćirić je dve godine u Pro Reku bio pomoćnik Vladimiru Vujasinoviću u prvom timu. Osvrćući se na period proveden u italijanskom klubu zajedno sa Vujasinovićem, kaže:

Tokom te dve godine, Pro Reko je osvojio sve domaće trofeje, ali ne i Ligu šampiona, a u takvom klubu sezona bez titule prvaka Evrope se ne računa kao uspešna. Ipak, nije neuspeh kada u dve sezone klub osvoji i prvenstvo i Kup Italije. U Ligi šampiona smo jednom igrali u polufinalu, jednom u finalu. Kombinacijom subjektivnih i objektivnih okolnosti nismo došli do trofeja, zaista mi je krivo zbog toga, pre svega zbog Vlade, koji je legenda Pro Reka, zaslužio je da sa tim klubom osvoji i evropsku titulu kao trener.

Vujasinović je posle dve godine napustio klub iz predgrađa Đenove, a Ćirić je nastavio projekat razvoja Rekove vaterpolo škole. Nije više bio asistent u stručnom štabu seniorske ekipe, ali je sarađivao sa prvim trenerima Ratkom Rudićem, i kasnije Gabrijelom Hernandezom.

Razgovarao sam sa Vladom prilikom njegovog odlaska. Savetovao me je da ostanem, ako klub to želi, jer i on je video da su me prihvatili. Njemu dugujem veliku zahvalnost za ukazanu šansu u Reku. Prve godine po njegovom odlasku mi je bilo dosta teško, bio sam u dilemi da li je trebalo da ostanem. Međutim, ostvareni rezultati i ciljevi, danas potvrđuju da sam uradio pravu stvar, nastavlja Ćirić.

Početak sa 30 dečaka, postepeno uvođenje srpskog trenerskog sistema

Vratimo se na temu Rekove škole. Šta je Ćirić zatekao 2016. godine kada je stigao u klub?

Kada smo došli u Pro Reko, u klubu je treniralo svega 30-tak dece u mlađim kategorijama. Po pravilima Italijanske federacije vodenih sportova, svaki prvoligaški klub mora da ima bar jednu ekipu do 16 ili 18 godina. Reko je imao dve kategorije, jednu stariju, da bi ispunili uslov za učešće seniorske ekipe, i najmlađu – do 12 godina.

Cilj kluba, koji su 2016. zajedno zacrtali predsednik Mauricio Felugo i Vujasinović, a u kome je Ćirić od početka imao bitnu ulogu, je bio da klub najzad počne da iz svoje škole stvara prvotimce.

Po Vladinom i mom dolasku smo formirali i treću grupu, sastavljenu od igrača do 18 godina, dovedenih iz drugih klubova. Međutim, ubrzo smo videli da to nema smisla i fokusirali smo se na najmlađe, na 12-godišnjake. Krenuli smo od „nule“.

Ćirić je od početka nastojao da primenuje iskustva stečena u radu u Partizanu i Srbiji. Ali nije mogao da samo da “preslika” sistem škole kluba sa Banjice.

Morali smo da uspostavimo način rada koji je kombinacija srpske i italijanske škole. Fizičke predispozicije ljudi sa ovih podneblja nisu iste kao i Italiji. Zatim, mentalitet, vaspitanje i odnos prema sportu su drugačiji. Mišljenja sam da kod nas deca imaju više volje za radom, želje da napreduju i ostvare uspeh u sportu nego u Italiji. Takođe, smatram da u Italiji imaju neki problem sa selekcijom igrača. Sigurno je da je u zemlji koja ima deset puta više stanovnika od Srbije ima više talenata. Ima i daleko više vaterpolo klubova nego kod nas i smatram da bi, s obzirom na širinu baze, mogli mnogo brže da napreduju.

Bitno je bilo i da se i ja prilagodim na njihov mentalitet, uslove. Dakle, u postavljanju osnova škole morali smo da uspostavimo balans i postepeno uvodimo sistem sličan onom u Partizanu. 

Drugi problem su bili uslovi rada.

Prvi tim Pro Reka je, kao i u godinama pre i posle našeg dolaska, imao apsolutno sve uslove za rad, ali mlađe kategorije su na ovom polju daleko zaostajale, baš zbog toga što škola nije iza sebe imala bogatu istoriju i uspehe. Mlađe kategorije su na raspolaganju često imale samo dve staze u bazenu, a nisu trenirale vikendom.

Srećom, u klubu su prepoznali kvalitet rada i potencijal škole, pa je i ona vremenom dobila bolje uslove. Sve se drastično promenilo u septembru 2019, kada je završeno renoviranje otvorenog bazena u samom mestu Reko. Od tada klub ponovo ima svoj bazen tokom cele sezone. To je bio veliki korak napred pogotovo za mlađe kategorije.

Način rada sa mlađim kategorijama je postepeno sve više ličio na onaj u Partizanu.

Navikli smo decu da zavole vaterpolo i prilagode se novom sistemu. Na početku sam bio svestan da neće biti lako, ali uz dobar pristup, mlade igrače možeš da “kupiš” znanjem i radom. Počeli smo da uvodimo elemente rada iz srpske i Partizanove, škole. Igrači mlađih kategorija su počeli češće da treniraju, dva puta dnevno. Deca i roditelji su prihvatili da zimski raspusti ne služe samo za odlaske na skijanje, već i za treninge.

Trofeji za istoriju, proširena baza, a postignut i krajnji cilj

Prvi veliki rezultat stigao je u sezoni 2020/21. Juniorska ekipa do 18 godina, sa Ćirićem na klupi, postala je prvak Italije.

Tek sam posle osvajanja pehara saznao da je to bila prva titula prvaka Italije za mlađe kategorije Pro Reka posle dve decenije, a osvojila ju je generacija igrača rođenih 2003. i mlađih, upravo ona na koju smo se fokusirali kad smo Vlada i ja došli u klub. Mesec dana kasnije Pro Reko je osvojio i šampionat Italije za 16-godišnjake. Definitivno smo ušli na mapu mlađih kategorija u Italiji i potvrdili kvalitet rada u školi. Svi su u klubu su bili oduševljeni.

Pro Reko je i 2022. godine, sa generacijom igrača rođenih 2004. i mlađim osvojio medalju u Prvenstvu Italije za 18-godišnjake – tada srebrnu. Sve više dece je počelo da se interesuje za vaterpolo u Pro Reku.

“Povećana je masovnost. Počeli smo sa 30 dece, a danas Pro Reko ima više od 100 igrača u mlađim kategorijama i ekipe u svim uzrastima. Posle proširenja baze i osvajanja trofeja, preostalo je da se vidi da li može da se ispuni krajnji cilj – da li u generaciji koju smo pratili od početka ima vaterpolista koji mogu da postanu standardni prvotimci Pro Reka?

Iako je počelo osipanje igrača mlađih kategorija, krajnji cilj je postignut.

Mnogi vaterpolisti iz generacije 2003. i mlađi, napustili klub, prihvatili ponude drugoligaških klubova, što im je u tom trenutku bilo interesantno. Možda i nisu verovali da mogu da dođu do prvog tima. Ipak, izdvojilo se nekoliko pojedinaca koji su još u vreme kada je Gabrijel Hernandez bio trener seniorske ekipe, ulazili u sistem rada sa prvim timom.

U leto 2021, za prvog trenera je imenovan Sandro Sukno, a za asistenta izabrao Miloša Ćirića, koji je nastavio da radi i u školi, vodeći  juniorsku ekipu (do 18 godina) i pomažući ostalim trenerima mlađih Rekovih kategorija.

Sandro Sukno, s kojim se poznajem još iz perioda kad je bio igrač u Pro Reku, je video da ima potencijala u klupskoj školi i počeo da pravi selekciju od nekoliko igrača koji su u prethodnoj sezoni radili sa prvim timom. Na kraju se izdvojilo ime Đilija Rosija, rođenog 2004, koji je ove sezone dosta igrao, posebno u domaćem šampionatu. Ispunjen je i krajnji cilj – da neko ko je sa 12-13 godina počeo da trenira vaterpolo u Pro Reku, u 18. godini postao deo seniorske ekipe. Međutim, svi vaterpolisti iz generacije s kojom smo počeli 2016, su sada članovi seniorskih klubova, neki i u Prvoj italijanskoj ligi. Sa te strane sam apsolutno zadovoljan ostvarenim.

Ćirić podvlači:

Pokazali smo da Pro Reko iz svoje škole može da stvori igrača koji ima kvalitet da se izbori za mesto u prvom timu. Siguran da niko nije verovao da je to moguće. I novim generacijama smo pokazali da ako dođu u klub i dokažu potencijal u mlađim kategorijama može da ih čeka eventualna šansa u prvoj ekipi.

Takođe, značajno je porastao ugled Rekove škole, ostali klubovi imaju više respekta prema nama. Često se provlačila teza je Pro Reko svojom politikom dovođenja najboljih igrača uništio italijanski vaterpolo, što po meni nije tačno. Naprotiv, igrači kao što su Di Fulvio, Joki Grata, Aikardi… ne bi bili ni upola toliko dobri kao što su sada da kao mladi nisu došli u Pro Reko, tim koji ima najbolje uslove za rad, najviše ambicije, učestvuje u najjačim takmičenjima… Sada, kada u italijanskim seniorskim takmičenjima igraju vaterpolisti ponikli u Rekovoj školi  spomenuta teza se sve manje provlači.

Reprezentacija Srbije na gubitku zbog krize u Partizanu

Iste ciljeve koje sada postiže u Pro Reku Ćirić je imao i tokom rada sa mladim vaterpolistima beogradskih “crno-belih”.

U Partizanu je uvek cilj bio stvaranje igrača kako za prvi tim, tako i za reprezentaciju. Godinama se između reprezentacije Srbije i Partizana stavljao znak jednakosti. Uostalom, skoro svi igrači koji su osvojili olimpijske zlatne medalje 2016. i 2021. su ili ponikli ili značajan deo karijere proveli u Partizanu. Danas tog znaka jednakosti nema, zbog čega mi je vrlo žao, a mislim da i reprezentacija Srbije gubi zbog dugogodišnje krize u Partizanu.  Srećan sam što postoje novi centri kao što su Kragujevac i Šabac. Ali, mnogo mi je krivo što, paralelno sa uvećanjem broja klubova, što je odlična stvar, gubimo ono što smo imali decenijama.

 

Svoju budućnost Miloš Ćirić za sada vidi u Pro Reku:

Zadovoljan sam, kako radom sa mlađim kategorijama, tako i u prvom timu, gde imam odličnu saradnju sa Sandrom Suknom, koji je stvorio sjajnu sinergiju u ekipi. Vodim najstariju mlađu kategoriju, do 18 godina, sarađujem i sa ostalim trenerima mlađih kategorija. Sedam godina sam tamo, što je i neka vrsta potvrde kvaliteta mog rada, jer strancu je uvek teže da se dokaže. Klub se neće opredeliti za stranog trenera, ukoliko ima domaćeg istih mogućnosti. Sigurno mi je želja da jednog dana samostalno preuzmem i neku seniorsku ekipu, ali ne žurim.

U Reku se sada prave planovi za dalje unapređenje rada sa mladima. Moguće je osnivanje razvojnog tima, poput Banjice i Save, u Partizanu, odnosno Šapcu. Razmišlja se o formiranju šire trenerske baze i njihovom obučavanju.

Iako se odlično snalazi u Italiji, nedostaje mu rad u Srbiji.

Žao mi je jedino što ne učestvujem u radu reprezentacija Srbije iako, verujem da postoji obostrana želja da budem deo nekog stručnog štaba mlađih kategorija. Dva puta sam od odlaska u Reko samostalno vodio naše juniorske reprezentacije, ali odlučio sam da se povučem. Ako radite u inostranstvu ne možete da imate pravi uvid u mlade igrače. Dolaze nove generacije, koje ne poznajete. Samo bih zauzimao mesto nekom treneru koji radi u Srbiji i ima daleko bolju sliku o mlađim kategorijama od mene. Nadam se da ću se jednog dana vratiti u srpski vaterpolo, zaključio je Ćirić.

Naredne sedmice Miloš Ćirić će stići u Beograd kao akter velikog derbija. U utorak, 2. aprila, Novi Beograd će dočekati Pro Reko u trećem kolu četvrtfinalne faze Lige šampiona.

Više iz rubrike “Stručni ugao”