Dragana Milićević: Bez konstantnog prisustva na međunarodnoj sceni nema napretka

U rubrici “Stručni ugao” do sada nismo objavljivali intervjue sa aktivnim vaterpolistima i vaterpolistkinjama.

Danas pravimo izuzetak, jer sagovornik je žena koja je u srpski ženski vaterpolo uključena praktično od početka razvoja ovog sporta za dame u nas. Njena duga igračka karijera još uvek traje, a bavi se i trenerskim poslom.

Dragana Milićević vaterpolo vodama pliva već više od 30 godina. Nekadašnja reprezentativka Jugoslavije je je u intervjuu za sajt UVTS govorila je o igračkoj karijeri, svom trenutnom angažmanu u Partizanu, kao i o temama vezanim za srpski klupski i reprezentativni ženski vaterpolo, o prošlosti, sadašnjosti i mogućnostima za napredak u budućnosti.

Vaterpolo ju je interesovao još od malih nogu, s obzirom da joj se i brat bio vaterpolista. Nije propustila priliku da 1991. godine, kada je osnovana prva ženska vaterpolo ekipa u Beogradu – Škola vaterpola Banjica – postane njen deo. S Banjicom je već 1992. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije na prvom prvenstvu naše države za dame.

Igrala je i znanje i iskustvo sticala u pančevačkom Dinamu, Bečeju, Senti, Vračaru, Kečkemetu i Paliluli, da bi se 2021. godine vratila na Banjicu. Zaigrala je za ŽVU Partizan, a u crno-belom klubu radi kao trener.

Na početku intervjua za sajt UVTS, Dragana Milićević evocira uspomene na najveće igračke uspehe. Za reprezentaciju je igrala od 1993. do 2004:

„Vrhunac moje generacije je bilo prvo mesto na „B“ Prvenstvu Evrope, kojim se Jugoslavija plasirala za Šampionat Evrope u Sevilji 1997, što je bilo i prvo učešće naše ženske vaterpolo reprezentacije na velikim takmičenjima. Kvalifikovali smo se i za naredno prvenstvo kontinenta, u Firenci 1999, ali bombardovanje je onemogućilo dalji razvoj te generacije.“

Najdraži pehar osvojen sa ćerkom kao saigračicom

Klupskih titula je bilo i sa Dinamom i sa Vračarem, s kojim je dve godine za redom prošla u drugu fazu LEN Kupa.

„Poslednja i možda najdraža titula prvaka države je bila sa Palilulom 2019. godine, jer sam igrala zajedno u timu sa ćerkom Anom (danas reprezentativkom Srbije- op.a.).

Trenerski poziv me je uvek privlačio, pa su mi pružane prilike da uporedo sa igračkim angažmanom prenosim znanje i mlađim generacijama kako devojčicama tako i dečacima. Trenutno uživam u radu sa devojčicama ŽVU Partizan, pa se nadam da se i one raduju treningu sa mnom bar približno koliko ja sa njima.

Dragana se na Banjicu vratila 2021, kada je na inicijativu Darka Udovičića, a uz podršku tadašnjeg direktora Nikole Kuljače obnovljen ženski crno-beli klub, oformljen je ŽVU Partizan, sa idejom širenja baze devojčica u ovom sportu.

Tada je formiran  i prvi tim Partizana u kojem je bilo i devojaka koje su svoje prve vaterpolo zaveslaje napravile upravo na Banjici pre deceniju ili više. Sto se mene tiče, na Banjici je sve počelo, a kako sada stvari stoje i igračku karijeru ću završiti na istom bazenu.”

Ocenjujući dosadašnje uspehe obnovljenog Partizana, a govoreći o sadašnjoj situaciji, planovima, Dragana nastavlja:

„U prve dve godine, osvajene su bronzane medalje u Prvenstvu Srbije, ali broj igračica mladih kategorija mogao se prebrojati prstima jedne ruke. Sada je stanje za nijansu bolje, brojimo oko 30 članica kroz razne uzrasne kategorije. Ove sezone uveli smo devojčice iz naše škole u stalni sastav seniorskog tima, koji je stigao do polufinala Kupa Srbije, a želja nam je da kroz par godina budu okosnica tima uz mlađe koje krupnim zaveslajima grabe ka tom cilju.

Broj vaterpolistkinja u Partizanu je trenutno nešto veći nego na novom početku pre tri godine, a kakvi su uslovi za razvoj ženske ekipe i mlađih kategorija?

Svake godine tim pretrpi značajne promene. Teško je zadržati igračice koje vape za boljom sredinom u inostranstvu i što se tiče sporta, tako i obrazovanja. Trenutni fokus je na sticanju iskustva mlađih devojaka koje su priključene prvoj ekipi bez pritiska rezultata, uz neophodnu veliku pomoć i razumevanje iskusnijih igračica. Priključio nam se i trener Peđa Vukčević, donoseći svojim prisustom bolju radnu atmosferu.

Prisutna je i bezrezervna pomoć i podrška svih trenera VK Partizan, kao i čelnih ljudi kluba. Nema potrebe dodatno objašnjavati sistem rada na bazenu Banjica, jer rezultati u muškim mlađim kategorijama godinama unazad pravi su pokazatelj. U mlađem uzrastu  devojčice treniraju zajedno sa dečacima, tako da verujem da i njihov napredak neće izostati.

Devojčice koje počnu da treniraju vaterpolo retko odustaju, ali…

Milievićka ističe da je stanje sa brojem devojčica u nezavidnoj situaciji u svim srpskim klubovima i daje jasan primer:

U mlađim uzrasnim kategorijama takmiče se tri – četiri ekipe, nekad ni nema dovoljno prijavljenih timova da bi se takmičenje, Kup ili Prvenstvo održalo. Generalno mislim da je sve manje dece u sportu, da treba nesto sistemski preduzeti, vratiti plivanje u školske sredine kao obavezne časove. Znanje plivanja trebalo bi da bude jedan od osnova naše kulture. Pokazalo se u prethodnom periodu da devojčica koja dođe na vaterpolo retko odustaje, jedini razlog za to može biti predrasuda roditelja. Moramo svi poraditi na tome da ih što više dođe i proba, a sigurna sam da će se većina zadržati na bazenu i zavoleti vaterpolo.

U seniorskim takmičenjima situacija je po pitanju broja timova u takmičenjima nešto bolja (mada su sve ekipe vrlo mlade). Pre više od decenije dešavalo se da se seniorsko prvenstvo države svede na učeše dva kluba. Sada ih ima više, ali i dalje to nije dovoljno. Dodatni problem je što se ove sezone još uvek se ne zna kada će šampionat početi.

Imamo osam- devet  seniorskih timova, sa akcentom na to da se zbog materijalne situacije klubova za Kup Srbije konstantno prijavljuje manji broj ekipa. Nesporno je da je svima u interesu da se igra što više utakmica i da igračice stiču neophodno iskustvo kroz zvanične   utakmice. Polovina je decembra meseca, ekipe su u trenažnom procesu puna tri meseca, a mi još nemamo kalendar Prvenstva Srbije. Kvalifikacije Kupa Srbije su odigrane 30. novembra i 1. decembra. Dve prvoplasirane ekipe od prosle godine, Vojvodina i Crvena zvezda, su učestvovale na Čelendžer kupu, a prve zvanične mečeve u domaćem takmičenju su odigrale u prethodnih nekoliko dana.

U ovom sportu se opstaje samo iz ljubavi i entuzijazma apsolutno svih prisutnih u ženskom vaterpolu i uz  podršku bližeg okruženja,  ljudi iz muškog vaterpola koji su takodje uglavnom u nezavidnoj situaciji.

Umesto otvaranja novih, gasimo postojeće centre ženskog vaterpola

Dragana Milićević je dugo u vaterpolu, što kao igrač, što kao trener, pa je prava osoba da oceni razvoj našeg ženskog vaterpola u poslednjih nekoliko decenija. Pionirski koraci napred su napravljeni devedesetih, kada je i ona počela da igra.

„Aktivno igram pune 32 godine, previše (osmeh), sa manjim prekidima zbog porodiljskog odsustva i uvek sam se vraćala sa još većim očekivanjima, koja ni danas nisu ništa manja.

Ali, mnogi ženski vaterpolo timovi su se u međuvremenu ugasili. Nestale su ekipe Bečeja, Pančeva, Kikinde, Šapca, Valjeva, a očekivali smo i nadali se da se pojviti nove sredine ženskog vaterpola u Kragujevcu, Nišu, Somboru… Kažu da cilj opravdava sredstva, ali sam mišljenja da je dovođene stranih igračica u ženski vaterpolo dodatno doprinelo sadašnjem stanju. Prostor za mlađe vaterpolistkinje željne dokazivanja zauzele su strankinje, koje ne donose kvalitet za međunarodnu scenu nego samo klupski prestiž. Takođe umesto da razvijamo nove centre mi ih gasimo. Igračice iz tih sredina dovodimo u već postojeće, umesto da im damo podršku da opstanu i ojačaju svoj igrački kadar. Sve veći je odliv naših igračica u inostranstvo, što uzrokuje da kvalitet lige nije zadovoljavajući sa konstantnom tendencijom pada. Uopšte mi ne imponuje da sa svojih 48 godina mogu da budem deo našeg prvenstva.

Činenica da sve veći broj naših vaterpolistkinja igra u inostranstvu, neke od njih i u najjačim ligama, govori da se u srpskom ženskom vaterpolu pojavljuju talentovane igračice. Međutim, za sada to ne daje napredak na planu rezultata reprezentacije, koja nije uspela da dostigne cilj i plasman među osam najboljih u Evropi.

Govoreći o ovoj temi, Dragana spominje primer koji ima u svojoj kući i ćerku Anu, koja je igrala u italijanskoj ligi, a sada je članica najtrofejnijeg grčkog ženskog kluba, Etnikosa:

Nije bilo načina da svoju ćerku zadržim posle srednje škole u srpskom vaterpolu, a znam da bi najviše volela da igra jaku ligu i ima prostora za napredovanje u svojoj zemlji. Bez obzira što dolazi iz zemlje koja nije prestižna u ženskoj konkurenciji u Evropi i svetu, znanje koje je stekla u Srbiji, naročito leti na kampovima vaterplo kluba Partizan, koji je vodio Aleksandar Nikolić, omogućilo joj je da bude lider u svojoj ekipi i stekne poverenje trenera najpre u Italiji, a sada u Grčkoj.

Nije ispunjen najbitniji preduslov za napredak reprezentacije

Naša sagovornica dodaje da su mnogobrojne devojke koje su na studijama u SAD glavne okosnice svojih koledž timova. Ističe da su Nada Mandić i Jelena Vuković na međunarodnoj sceni uspešne dugi niz godina. Ove sezone u evropskim klubovima će se oprobati i Hristina Ilić, Lolita Avdić, Tijana Lukić.

Kvalitet očigledno postoji, ali  najbitniji preduslov da se dođe do napretka i kasnije rezultata je pojavljivanje na takmičenjima. U moje vreme zainteresovanost ljudi okupljenih oko ženske vaterpolo selekcije bilo je na zavidnom nivou. Redovno prisustvo direktora i selektora reprezentacije što na takmičenjim, tako i na treninzima klubova, sa konstantnim insistiranjem na kvalitetnom radu i ciljanom edukacijom za potrebe reprezentativnih selekcija. Mogu se pohvaliti da mi je prvi selektor bio Petar Porobić, a kasnije smo više nego kvalitetano trenirali sa Aleksandrom Krstonošićem, Mirkom Blaževićem, Milanom Tričkovićem… Uz nadljudsko zalaganje i podršku tadašnjeg direktora Srđana Mikovića da se obezbede sredstva i ispoštuje plan rada, pripremnih turnira i samih takmičenja, što nimalo nije bilo lako krajem prošlog veka.

Srbiju polako prestižu neke nacije koje su do skoro bile iza nje. Na to delimično utiče i izostanak jakih utakmica. Recimo, ove sezone, ženska seniorska selekcija Srbije neće imati zvaničnih mečeva, jer ipak ne učestvuje u Svetskom kupu, koji je bio u programu selektora Dragane Ivković.

Konstantno odmeravanje snaga na svetskim i evropskim takmičenjima u svim uzrasnim kategorijama mora da bude prioritet svih struktura Vaterpolo savaza Srbije zaduženih za žensku nacionalnu selekciju, što nije slučaj duži niz godina unazad. Bez podrške čelnika VSS nije moguć napredak. Član Stručnog saveta je i moj prvi trener Novica Todosijević, koji je prisutran u ženskom vaterpolu od samog početka.

Imamo jako dobre primere reprezentacija sa kojima smo ne tako davno bez problema izlazili kao pobednci, a sad su to neizvesne utakmice sa čestim nepovoljnim rezultatom.

Nacionalne selekcije pod vodstvom Vlade Bajkovića, Miloša Bradića i tadašnjeg predsednika saveza Milorada Krivokapića su bile stalno prisutne na evropskoj sceni. Nije bilo “neobaveznog” takmičenja, koje je proteklo bez Srbije: Balkanijade, Prva evropske igre u Bakuu, Univerzitetske igre, bezbroj turnira… Takmičenja su merilo za napredak i ogroman motiv za sportiste. Bez takmičenja samo treniranje gubi na kvalitetu, nestaje želja za dokazivanjem i kao najgora posledica dolazi do prestanka bavljena sportom.

Za kraj Dragana Milićević je uputila poruku svima uključenim u srpski ženski vaterpolo:

Ne treba da budemo protivnici, jako nas je malo u ženskom vaterpolu, ne sme da postoji sujeta, nego da udruženim snagama podignemo nivo i probamo da vratimo ženski vaterpolo na pravi put.