Dejan Milaković: Vaterpolo u Singapuru, Iranu, kočnice za razvoj vaterpola u Aziji

Praktično nema kontinenta na kome srpska trenerska škola nije ostavila, a i dalje ostavlja trag.

Dejan Milaković, nekadašnji trener Crvene zvezde, jedan od osnivača i dugogodišnji trener Singidunuma, ima zavidan staž u Aziji, gde radi već osam godina.

Trenerski put je Milakovića prvi put van Srbije odveo 2014. Bio je pomoćnik Igoru Milanoviću u Pro Reku i na klupi slavnog italijanskog tima osvojio Ligu šampiona 2015. Potom je karijeru nastavio na Malti, kao trener Slijeme, a onda počeo misiju na najmnogoljudnijem kontinentu.

U Singapuru je radio od 2017. do prošle godine, kada je imenovan za tehničkog direktora u Vaterpolo savezu Irana. Milaković je za sajt UVTS govorio o vaterpolu u Singapuru, Iranu, problemima za razvoj ovog sporta na azijskom kontinentu.

Iskustva iz Singapura

Prisećajući se prvih azijskih iskustava Milaković kaže:

“U Singapur sam otišao iznenada. Nacionalni savez me je pozvao da dođem na nekoliko dana da održim seminar. Tada sam imao dogovor sa malteškim klubom Sajrens da preuzmem prvi tim. Tokom seminara, Vaterpolo savez Singapura mi je ponudio da preuzmem njihovu reprezentaciju. Bila je to vrlo dobra ponuda, koju sam teško mogao da dobijem. Sa Maltežanima sam se korektno razišao, postigli smo dogovor i okrenuo sam se novom izazovu. Vođenje nacionalnog tima, bez obzira o kojoj zemlji je reč, je poseban izazov za svakog trenera.

Reprezentaciju je preuzeo početkom 2017. Milaković sada priča da smatra da je doneo dobru odluku odlaskom u Singapur, jednu od najrazvijenijih zemalja (zapravo grada) sveta, upoznao je drugi mentalitet, Jugoistočnu Aziju, koja je za mnoge Evropljane nepoznanica.

Unapredio sam sebe i profesionalno i privatno. Međutim, u početku sam preispitivao svoju odluku. Posle nekoliko meseci sam počeo da razmišljam da li je odlazak u Singapur bio greška. Jer, mentalitet i shvatanje sporta su tamo potpuno drugačiji nego u Srbiji.

Kočnice za razvoj vaterpola u Singapuru

Objašnjavajući razlike u mentalitetu i shvatanju sporta, Milaković objašnjava da su svi igrači amateri:

“Način života i sistem države Singapurcima ne dozvoljava da se posvete sportu kao vaterpolisti u Srbiji i mnogim evropskim zemljama. Škole i fakulteti im ne izlaze u susret kada imaju aktivnosti u sportu. Zatim, u Singapuru je, kao i u velikom broju država u Aziji  vojni rok obavezan. Traje dve godine i to u najboljem periodu za razvoj sportiste , od 18. do 21. godine. Po završetku studija, vaterpolisti se zapošljavaju i to im je prioritet. Često moraju da propuštaju i kasne na treninge zbog  školskih i profesionalnih obaveza. Prva četiri meseca nikako nisam uspeo da se naviknem da skoro nikad na treningu nemam kompletnu ekipu. Ipak, vremenom sam se prilagodio i prihvatio takvo stanje.

Vodeći Singapur, Milaković je osvojio dva zlata na Igrama Jugoistočne Azije, zatim titulu na nekadašnjem “Razvojnom kupu”, koji je FINA organizovala za reprezentacije koje su daleko iz svetkog vrha. Postignutim je zadovoljan.

“Reprezentaciju sam vodio do pandemije koronavirusa, kada je usledila duga pauza bez takmičenja, duža nego na ostalim kontinentima, jer u Aziji su mere bile strože i duže na snazi. Ta duga pauza je jedan od razloga zbog kojih sam završio saradnju sa Savezom, ali ostao u Singapuru i vodio jednu vateprolo akademiju, do 2023. kada je stigao poziv iz Irana.

Milaković iz Singapura nosi pozitivne utiske, ali o potencijalima za razvoj vaterpola u ovom gradu-državi kaže:

Vaterpolo u Singapuru ima tradiciju, ali teško je podignuti sve na viši, profesionalni nivo. Reprezentacija je praktično jedini seniorski tim koji ozbiljnije trenira. Tek pre par godina pokrenuta je seniorska liga sa osam klubova, ali timovi su uglavnom kombinacija igrača iz reprezentacije, juniora, veterana.

Sve se praktično bazira na školama vaterpola, takmičenjima za igrače do 16 godina. Sistem i mentalitet, koje sam spominjao, su prepreka za dalji razvoj. Vaterpolisti ne vide sebe kao profesionalne sportiste. Bavljenje vaterpolom im je ljubav, ponosni su da igraju za reprezentaciju, ali sa 24-25 godina uglavnom napuštaju sport i posvećuju se profesiji. Nema ni dovoljno bazena koje vaterpolo akademije i klubovi mogu da koristi. Uslovi za rad vaterpolista su sve lošiji, struka na niskom nivou.

Singapur će 2025. biti domaćin Svetskog prvenstva u vodenim sportovima, ali, po Milakovićevom mišljenju, to neće biti podsticaj za razvoj vaterpola.

Plivanje je u Singapuru izuzetno popoularno i dominantno, a u vaterpolu se ciljevi uglavnom svode na osvajanje medalja na Igrama Jugoistočne Azije. Ne vidim da postoje ambicije da bar u Aziji naprave neki proboj i približe se najboljim reprezentacijiama na kontinentu, pa ne verujem da će to što učestvuju na Svetskom prvenstvu biti podsticaj za razvoj.

Rad na više frontova u Iranu

Ciljevi i ambicije Vaterpolo saveza na novoj Milakovićevoj destinaciji, Iranu, su daleko viši nego u Singapuru.

Milaković je misiju započeo prošle godine. Kao tehnički direktor učestvovao u radu stručnog štaba seniorskog tima na Azijskim igrama održanim prošle godine u Hangdžouu (Kina), gde je Iran osvojio četvrto mesto, posle poraza na peterce u meču za bronzu od Kazahstana, koji je vodio Nebojša Obradović.

Posle toga je sklopio ugovor o dugoročnoj saradnji, do kraja 2026.

“Kao tehnički direktor zadužen sam za rad svih reprezentativnih kategorija, donosiću programe, koje ću sa sprovoditi sa selektorima, a i organizovati kampove.”

Prvi Milakovićevi utisci o vaterpolu u Iranu su povoljni. Potencijala za razvoj ima.

“Koliko sam do sada imao uvid, u Iranu ima 3.000-4.000 registrovanih vaterpolista, što nije mnogo za zemlju od 89 i po miliona stanovnika, ali nije ni nezadovoljavajući broj.  Postoji dovoljan broj igrača u mlađim kategorijama, iz kojih može da se vrši selekcija za juniorske reprezentacije. Velika većina klubova i igrača su iz Teherana, ali  ima mogućnosti da se kroz kampove i kontinuirani rad, vaterpolo razvije i u drugim regionima.

Uticaj Aleksandra Ćirića Pre Milakovićevog dolaska u Iranu je dugo radio naš  proslavljeni reprezentativac Aleksandar Ćirić. Aleksandar Ćirić je sedam godina bio selektor reprezentacije Irana. Izuzetno jak trag koji je tamo ostavio je otvorio vrata i drugim srpskim trenerima u Iranu, u ovom slučaju meni, naglašava Milaković i dodaje: Početkom 2022. on je preuzeo žensku ekipu Olimpijakosa, s kojom je osvojio Ligu šampiona. Jedno vreme je vodio i Irance i Olimpijakos. Selektor je bio do početka 2023, kada se vratio u Evropu, sada je na Malti. Aleksandara Ćirića je nasledio mlađi trener, Mehdi, koji ima i potencijal i ambicije da postane dobar trener. Ja sam mu se priključio u julu,.

Dužnosti  srpskog stručnjaka će biti doprinos ostvarenju ciljeva na više frontova.

Čemu teži seniorska reprezentacija Irana?

Ambicije seniorskog tima su veće nego što su bile ranije. Primarni cilj do 2026. godine je što bolji rezultat na Azijskim igrama koje nas očekuju kroz dve godine. „Gađamo“ finale na Azijskim igrama 2026. Mislim da igrači koji su trenutno u reprezentaciji imaju potencijal da ostvare željeni cilj, a to je plasman u finale. Pokušaćemo da se kvalifikujemo i za Svetsko prvenstvo 2025. Neće biti lako, Singapur je već kvalifikovan, Japan je favorit da kao najbolja azijska selekcija dođe do šampionata. Preostaje praktično samo jedno mesto, za koje ćemo se boriti.

Još uvek se ne zna na koji način i kada će biti organizovane azijske kvalifikacije za SP u Singapuru (uostalom nema ni zvaničnih informacija ni za evropske kvalifikacije). Ne zna se kada će seniorska selekcija imati prvo takmičenje, a Milaković je trenutno fokusiran na juniorsku reprezentaciju, koju ove godine očekuje važno takmičenje.

“Prvi sledeći izazov je Svetsko prvenstvo za igrače do 18 godina u Argentini. Ove godine, ta generacija iranskih igrača je ostvarila odličan rezutat na Azijskom prvenstvu, osvojivši srebro iza Japana. Na Svetskom prvenstvu će u prvoj fazi Druge divizije biti u grupi sa Kanadom i Kinom. Cilj nam je prvo mesto u grupi i plasman među 12 najboljih, što bi bio veliki uspeh.

Iran ima uslove za napredak na duže staze

Sem rezultatskih tu su i dugoročni ciljevi.

“Kada strani trener dođe u neku zemlju, primarni cilj je rezultat. Međutim, ja bih bio najzadovoljniji ukoliko bih uspeo sa uspostavim sistem, sličan u Srbiji, da se igrači razvijaju na pravi način, da usvoje neke navike, obučavaju se na pravi način, a sve u cilju najbolje moguće selekcije igrača za seniorski tim.

Milaković veruje da je napredak vaterpola na duže staze u Iranu ostvariv, za razliku od Singapura.

“Jedna od prednosti Irana su dobri uslovi. Vaterpolo savez u Teheranu ima svoj nacionalni bazen sa dovoljno termina, a u okviru centra se nalazi i smeštaj za igrače koji nisu iz glavnog grada. Mladim igračima je lakše da usklađuju sportske i školske obaveze, slično kao u Srbiji, škole im izlaze u susret i dozvoljavaju im izostanke ukoliko imaju sportske obaveze. Do mene je da te uslove maksimalno iskoristim, organizuje dobar rad i napravim sistem koji bi mogao da daje rezultate u dugoročnom periodu.

Na primer, reprezentacija do 18 godina je pripreme za Svetsko prvenstvo, koje će u Argentini biti organizovano u julu, počela sa treninzima već u aprilu. Generacija igrača rođenih 2006. i kasnije ima potencijal, ali neophodan im je kontinuitet u radu.

Sistem takmičenja ključni problem azijskog vaterpola

Azijski vaterpolo i dalje zaostaje za Evropom. Japan, ubedljivo najbolja muška selekcija na kontinentu, zna da namuči najbolje svetske reprezentacije, ali retko kada i da napravi iznenađenje. S obzirom da je dugo u Aziji, Milaković je stekao utisak u glavne probleme.

Smatram da je u svim zemljama osnovni problem nedostatak takmičenja, kroz koji bi igrači mogli da se razvijaju i da imaju kontinuitet. Kina na primer, ulaže ogromna sredstva u nacionalni tim, dovodi vrhunske evropske trenere, ali nema kvalitetan sistem klupskih takmičenja, sve se uglavnom svodi na amaterski nivo, jedan turnir godišnje. Ni u Japanu nije bolja situacija. Nacionalno prvenstvo, uz učešće nekoliko klubova, u Japanu traje svega sedam dana.

Zatim, struka je na niskom nivou. Praktično, ne shvataju gde je vaterpolo otišao u poslednjih 30 godina. Mnoge zemlje imaju igrače sa odličnih fizičkim predispozicijama, ali nisu obučeni.

Poredeći stanje u vaterpolu i drugim sportovima, Milaković kaže:

Azija je finansijski moćna. U mnogim zemljama se ulažu velika sredstva i u klupski sport, fudbal, košarku, odbojku, rukomet. Dolaze strani treneri, sportisti iz Evrope. Ali to nije slučaj sa vaterpolom, iako se ovaj sport igra širom kontinenta.

Čini mi se da samo Japan, Kina, Kazahstan i Iran imaju neke planove i viziju gde bi želeli da njihov vaterpolo bude kroz nekoliko godina. Ipak velika kočnica je nedostatak takmičenja. Ove godine će biti organizovan turnir Kupa šampiona, na kome će Iran imati dva kluba, ali teško je značajno napredovati bez redovnih domaćih liga, dok je s druge strane, zbog veličine kontinenta i skupih putovanja teško organizovati česta međunarodna klupska takmičenja.

Do napretka uz rad sa Evropljanima

I Iran se susreće sa istim problemima, kao i ostale azijske zemlje, pa je potrebno naći neki drugi put do cilja..

U seniorskom prvenstvu u Iranu učestvuje osam klubova, ali ni oni ne treniraju redovno, niti imaju česta takmičenja, pauze između utakmica su duge. Ipak, od početka sam znao šta me očekuje, između ostalog i kroz razgovore sa Aleksandrom Ćirićem. Pokušaću da sve to nadomestim organizovanjem češćih pripreme reprezentacija svih kategorija. U planu su i turniri po Evropi, kao prošle godine, kada je reprezentacija Irana učestvovala na klupskim turnirima u Kragujevcu i Beogradu. Lane smo ugostili i “B” reprezentacijom Srbije.

Nastojaćemo da najboljim seniorima nađemo klubove u Evropi, kako bi ušli u evropski sistem rada i takmičenja. Prethodnih godina je  nekoliko Iranaca, u vreme dok je Aleksandar Ćirić bio selektor, igralo u Evropi, između ostalog u Srbiji. Interesovanje za neke iranske igrače u Evropi postoji i sada. Takav pristup bi trebalo da donese rezultat. Primera radi, Japan je odskočio poslednjih godina između ostalog zato što neki od njihovih najboljih vaterpolista igraju u evropskim ligama.

To su neki od načina koji bi trebalo da doprinesu razvoju seniorskog tima i ostvarenju rezultatskih ciljeva u naredne tri godine. Ipak, meni je najvažnije uspostavljanje sistema u mlađim kategorijama, po ugledu na način rada u Srbiji, sa ciljem da taj sistem traje i da daje značajnije rezultate u dugoročnom periodu, zaključio je Milaković.